Orhideje

 Orhideje (kaćuni)

Orhideje ili kaćuni su brojna porodica koja obuhvata preko 20.000 vrsta, a rasprostranjene su po celom svetu.

   Međutim u kulturama je poznat manji broj vrsta. Teško je proceniti koliko ih je ali sve su poreklom iz trpskih krajeva Azije i Amerike. Odlikuju se krupnim lepim cvetovima, veoma su prijatnog mirisa koji podseća na vanilu. Vanila u stvari predstavlja posebno obranjen plod jedne vrste orhideja.

 Mnoge vrste orhideja rastu i u našim krajevima. Krtolice neki vrsta se sakupljaju, suše, melju i služe sa spravljanje osvežavajućih napitaka - salepa*.

Gajenje tropskih vrsta orhideja zahteva posebne uslove; Pre svega zemlju koja je sastavljena od treseta, bukovog lisnika, kvarcnog peska i isitnjenih rizoma nekih vrsta paprati. pored toga, biljke se ne smeju izlagati direktnim sunčevim zracima, uvek treba da budu u blagj zaseni a prostorije u kojima se one nalaze moraju se provetravati jer biljke traže svež vazduh.

U nas se orhideje ne gaje u tlikoj meri kao u nekim zemljama na Zapadu gde postoje čak i neka udruženja odgajivača, kao udruženje odgajivača kaktusa. Zato ćemo se zadržati sam na dve vrste koje se mogu naći tu i tamo u našim rasadnicima. Inače u prodavnicama orhideje možem kupiti gotovo samo kao rezano sveće.

Jedna vrsta je poznata pod imenom gospina papučica ( Cypripedium calceolus )

koja se gaji u saksiji. Poreklom je iz Napela, a blizak je srodnik naše vrste koja se može naći u gustim vlažnim bukovim i četinarskim šumama pa je kao velika retkost stavljena pod zaštitu.

Potrebna zemlja dobija se mešanjem peska, barske mahovine i komadića rizoma (krtole) slatke paprati. Zemlja treba uvek da je vlažna, ali ne sme se ni previše zalivati jer to može da izazove truljenje korena, dnosno rizoma. Za vreme leta biljku treba 2-3 puta nedeljno prskati, ali ne za vreme cvetanja jer to oštećuje cvetove. Cvetovi su gotovo bez mirisa.

Druga vrsta kja se kd nas gaji je stanhopeja ( Stanhopea tigrina )

Poreklom iz Meksika. Razvija pupoljke i cvetove u stranu i nadole, pa se mora gajiti u sadnicama od užih letvica ili u korpama od žice. Ovi 'sudovi' se iznuta oblažu komadićima kore od drveta, mahovinom, a zemlja može biti ista kao i za gospinu papučicu.

Pri gajenju ove orhideje iz koje se iz pupoljka razvija 2-4 cveta, za razliku od srodne S. ocellata, koja razvija i do 10 cvetova ali nešto sitnijih - posebno paziti da se ne oštete pupoljci koji vise nadole iz sanduka. Stanhopeja ima velike listove koji su veoma slični listovima aspidistre*.
       Prilikom sađenja mora se paziti da se krtole koje dostižu  i veličinu golubljeg jajeta ne pokriju potpuno zemljom , već da vrh ostane napolju.
Orhideje se razmnožavaju uglavnom deljenjem starih grupa koje su ispunile svoje sudove. Međutim, kako orhideje teško podnose oštećivanja podzemnih delova, deljenje treba obavljati veoma pažljivo.

Orhideje se mgu razmnožavati i pomoću semena, ali t zahteva posebne pripreme. Pre svega mora se vršiti veštačko oprašivanje jer kod nas nema insekata koji bi ti mogli obaviti. Zatim, seme orhideja klija samo u zemlji u kojoj postoje dređene vrste mikroorganizama, pa i sama zemlja treba da ima strogo određeni hemijski sastav. Zbog svega to je mogućno sam u većim staklarama koje su se prihvatile gajenja orhideja.

Leksikon država sveta 182 # 2

Republika Azerbejđžan
Azejberđžan je nekada pripadao Sovjetskom Savezu. Svoju nezavisnost proglasio je 1991. Uključujući i udaljenu oblas Nahičevan, smešten je na jugozapadnoj obali Kaspijskog mora, i graniči se sa Iranom, Jermenijom, Gruzijom i Rusijom. 

Reka Aras odvaja Azerbejđžan od istoimene oblasti u severnom Iranu. Klima je polusuva, a veći deo zemljišta navodnjava se radi uzgoja pamuka, pšenice, kukuruza, krompira, duvana, čaja i citronika.. Ima bogate mineralne resurse nafte, prirodnog gasa, gvožđa i aluminijuma. Najvažniji mineral je nafta, koji se crpi u oblasti Baku, pa se odatle šalje cevovodima šalje u batumi na Crnom moru. Ima i čelika, sintetičke gume i aluminijumskih proizvoda u sumgaitu, nešto severnije od prestonice.

Opšti podaci
- Površina 86.600 km2
- Broj stanovnika (2004) 7.868.385
- Dužina kopnene granice 2.031km
Važnije prirodne odlike
- Najviši vrh: Bazarduzu 4.480 m; depresija Kaspijko jezero - 28 m; najduža reka: kura (deo) 1.510km

Najceći gradovi
- Baku 1.214.400
-Ganca 299.300
- Sumkajt 277.300

Etnički sastav
 - Azerbejđžanci 82%; Armenci 5%; ostali 6%

Religijski sastav
-Uglavnom šiitski muslimani sa sunitskim muslimanima i armenskom hrišćanskom manjinom

Prosečna životna starost 
- Muškarci 58,7 godina; ćene 67,5 godina

Valuta
- Manat = 100 gopika

* Nacionalni bruto proizvod (po stanovniku 2004) 3.400
* Ukupni nacionalni bruto proizvod (2004) 26,65 milijardi dolara
* Rast NBP-a 11,2%

Važniji izvori prihoda nafta, gas, rufa gvožđa, ostale metalne rude, pamuk, duvan, grožđe, riba

Nezaposlenost 1%

Glavni teorijski pravci psihologije (ukratko)

Biheviorizam

Ovaj teorijski pravac nastao je početkom dvadesetih, a u umjereno raširen postoji i danas.

Za biheviorizam, ponašanje je jedini moguć predmet znanstvene psihologije.

Bihevioristi smatraju da se na doživljavanju koje je subjektivno ne može izgraditi objektivna znanos

Gestalt psihologija

Ovaj pravac nastao je u Njemačkoj početkom dvadesetih godina.

Gestalt (njem. oblik) označava cjelinu kao nešto što se ne može rastaviti na sastavne dijelove.

Gestalt psiholozi smatraju da nisu bitni pojedini dijelovi psihičkog života, već to kako su oni organizirani u cjelinu.

Psihoanaliza

Pravac je razvio bečki liječnik Sigmund Freud.

Osnovna postavka ovog teorijskog pravca je da ponašanjem upravljaju podsvjesni motivi agresivne i seksualne prirode.

Temeljni cilj psihoanalize je pomoći pacijentu  da kroz spoznaju svojih podsvjesnih konflikata otkloni svoju tjeskobu.

Utjecaj ovog pravca na psihologiju ličnosti je značajan.

Humanistička psihologija

Ovaj pravac nastao je pedesetih godina. Kroz pravac se naglašava ljudska potreba za somoostvarenjem. Cilj istraživanja humanističke psihologije su jedinstveni ljudski doživljaji poput: ljubavi, privrženosti, nade, sreće i dr.

U humanističkoj psihologiji vidljiv je nedostatak znanstvenog.

Prema humanističkim psiholozima ljudi teže pozitivnim društvenim ciljevima ukoliko je okruženje pozitivno i ukoliko imaju mogućnost izbora.

Kognitivna psihologija

Ovaj pravac usmjeren je na spoznajne psihičke procese.

Kognitivni pristup doživio je procvat u pedesetim godinama razvojem znanstvenih metoda koje su omogućile kvalitetno i objektivno ispitivanje spoznajnih procesa.

Ovaj pravac prevladava u suvremenoj znanstvenoj psihologiji.

Istražuje procese percepcije, pažnje, pamćenja, oblikovanja uvjerenja, mišljenjem, stavovima i problemima ličnosti.

Mast je - budući da je zagrijavanjem bila promijenjena - . velika

opasnost za zdravlje. "U prirodi nema svakovrsnih masti, pa ni maslaca", rekao je prof. Ehret. "Sveznajući" žele međutim nametnuti ljudima svoje mudrosti: mora se jesti nešto masti, jer se inače ne mogu učinkovito primiti u organizam vitamini topljivi u masti! Tu bajku što kola u krugovima laika podržavaju uvijek iznova i nazovi-znanstvenici.
Kako tada mogu primjerice životinje biljožderi živjeli tako dugo bez unošenja koncentrirane masti u organizam? Male količine visoko nezasićenih masnih kiselina u voću i povrću posve su dovoljne kao otapala i sredstva za prijenos. Pritom se treba reći da hladno prešana (a zapravo uslijed pritiska i trenja islo tako vruća) biljna ulja nisu bolja od masti životinjskog porijekla. Ona jačaju naprotiv štetne slobodne radikale u organizmu. Pretile bi osobe trebale znati ovo: naše tijelo može bez teškoća pretvoriti ugljikohidrate u mast i obrnuto, stoga se ne bi trebao pojesti ni gram izolirane masti. Prvenstveno debljaju ugljikohidrati pečeni
i kuhani u masti (što ih primjerice sadrže kolači, palačinke, pizze, pečeni krumpiri)! Naši organi mogu čak iz voća siromašnog masnoćom proizvesti mast ako je to potrebno. Tko obilno jede voće, može čak "nabaciti" koji kilogram: pri isključivoj prehrani samo zelenom hranom to nije moguće zbog njezine niske kaloričnosti i nešto teže probavljivosti! Kuhane, pečene i pržene masti u škrobnim proizvodima opasne su, teško probavljive i izazivaju zatvor od kojega pati većina ljudi. To se ne događa s prirodnom masnoćom u
mrkvi, orahu ili avokadu što se jedu kao prijesna hrana.

 Zapamti: termički obrađene masti gotovo se ne mogu odstraniti iz tave bez sredstva za njihovo otapanje. Prirodne masnoće iz voća možeš krpicom lako obrisati s tanjura, one su topljive u vodi! Pojedi avokado iz ruke - imaš li poslije toga masne ruke? Masti su odgovorne za lošu probavu pojedene hrane. Molekula hrane zavije se u mast. Tada moraju naši enzimi preraditi masti, prije nego što dospiju do hranjivih tvari. To znači za oko 50 posto smanjenu probavim učinkovitost! Neki se pristaše žitarica doduše ispravno odriču mlijeka, ali ih to ne sprječava da nesmetano jedu velike količine maslaca, vrhnja i sira. Mogu li se ti mliječni proizvodi proizvoditi
bez stočnog uzgoja? Nije li proizvodnja maslaca ovisna i o klaonici? Pogledajte u popularne knjige o punovrijeduoj hrani ili Brukerov "Gesundlieilsberater ("Zdrav-stveni savjetnik") s njihovim mnogo hvaljenim receptima. Brukei se uporno bori protiv stare škole koja upotrebljava bijeli šećer i brašno kao rafinirane djelomične prehrambene namirnice. Ali nisu li maslac i vrhnje isto tako djelomične prehrambene namirnice ? Tu prestaje Brukerova razboritost i kritičnost, on ne dopušta da mu se oduzme maslac s kruha. "Hrana mora prijati", glasi njegovo tumačenje. Ta on bi morao ispraviti i sve svoje knjige - to ne čini nijedan pisac, a da ga na to ne prisiljavaju veoma ozbiljni razlozi. Maslac i vrhnje su poput svih termički obrađenih masti glavni uzročnici ovapnjenja i pretilosti. Punovrijedni su recepti "obogaćeni" brašnenim škrobom, medom (pa i šećerom), jajima i mastima. Budući da se te prehrambene namirnice još i peku, prže i kuhaju, mogu se
mirno nazivati pomoćnicima smrti! Žitarice imaju najveću koncentraciju škroba, i u tome je problem. Taje termički obrađena mješavina upravo opaka. Danas je in "ići dobro jesti'"!, bolje bi bilo reći kako je
in "dobro uništavati svoje tijelo"\ Današnji se čovjek može praktično nazvati svežderom. On je mutirao u novu vrstu živih bića! Očekuje zdravlje od Stvoritelja, iako ga je On opskrbio svim moćima samoizlječenja. Taj je suvremeni čovjek očito zaboravio drevnu mudrost: pomozi si Sam, pa će Ti i Bog pomoći! Ako je jedan put bolji od drugoga, tada je to put prirode! Slijed događaja je na žalost takav da najprije razviješ štetne navike, a poslije one tobom posve ovladaju. Čovjek radije propada nego da promijeni svoje
navike koje ga čine bolesnim.

Jedna polovina

DA LI STE SE IKAD ZAPITALI zašto se život javlja u suprotnostima?

Zašto sve ono što za vas vredi ima svoju suprotnost?
Zašto stalno odlučujemo između suprotnosti? Zašto su sve želje
zasnovane na suprotnostima?
Zapazite da su sve prostorne dimenzije suprotne: gore je suprotno
onome dole, unutrašnje je suprotno spoljašnjem, visoko je nasuprot
niskom, dugačko je suprotno kratkom, sever je naspram juga, veliko je
naspram malog, vrh je nasuprot dna, levo je suprotno desnom. I zapazite
da su sve stvari koje smatramo ozbiljnim i važnim jedan pol para
suprotnosti: dobro je nasuprot zlu, život je nasuprot smrti, zadovoljstvo
je suprotno bolu, Bog je nasuprot Satani, sloboda je suprotna ropstvu.
Na isti način su naše društvene i estetske vrednosti uvek izražene u
terminima suprotnosti: uspeh je nasuprot ncuspehu, lepo je suprotno
ružnom, jako je suprotno slabom, pametno nasuprot glupom. čak i naše
najveće apstrakcije počivaju na opreznostima. Logika se, na primer, bavi
ispravnim nasuprot pogrešnom, epistemologija, realnošću nasuprot
pojavnosti; ontologija, bićem nasuprot ne-biću. Izgleda kao da je naš
svet jedna ogromna skupina suprotnosti.
Ova činjenica toliko je prisutna da skoro nije vredna pomena, ali što
više čovek o njoj razmišlja, sve upadljivija mu je njena čudnovatost. Jer,
izgleda da priroda ne zna ništa o ovom svetu suprotnosti u kome žive
ljudi. U prirodi ne žive istinite i lažne žabe, niti moralno i nemoralno
drveće, niti ispravni i pogrešni okeani. U prirodi nema ni traga od
etičkih i neetičkih planina. Ne postoje čak ni takve stvari kao što su lepe
i ružne vrste - barem ne za Prirodu, jer njoj je zadovoljstvo da stvara
sve vrste. Toro je rekao da se priroda nikada ne izvinjava, očigledno
zato što Priroda ne poznaje suprotnosti dobra i zla, te tako ne
prepoznaje ono što ljudi nazivaju "greškom".
Neosporno je da neke stvari koje nazivamo "suprotnostima" postoje
u Prirodi. Postoje, primerice, velike i male žabe, veliko i malo drveće,
zrele i nezrele pomorandže. Međutim, to za njih ne predstavlja
problem, to im ne zadaje glavobolju. Moguće je da postoje vesti i
trapavi medvedi, ali njih kao da nije briga za to. Medvedi, naprosto, ne
pate od kompleksa inferiornosti.
Slično tome, u svetu prirode postoji život i smrt, ali sve to nema
tako zastrašujuće dimenzije kao u svetu ljudi. Veoma stara mačka nije
savladana užasom zbog činjenice da joj predstoji smrt. Ona će samo
mirno otići do neke šumice, sklupčati se ispod kakvog drveta i uginuti.


Smrtno bolestan crvendać, udobno smešten na grani neke vrbe,
posmatra zalazak sunca. Sa gašenjem poslednjeg tračka svetlosti, on će
poslednji put sklopiti svoje oči i bez velike drame pasti na zemlju. A
koliko se samo razlikuje način na koji se ljudi suočavaju sa smrću:
Ne odlazi laka srca u tu dobru noć
Ne daj se, bori se, protiv gašenja svetlosti.
Iako se bol i zadovoljstvo pojavljuju u svetu prirode, oni nisu
razlog za brigu. Kada oseća bolove, pas cvili. A kada je zdrav, on
jednostavno ne brine o tome. On ne strahuje od budućih, niti `ali
zbog minulih bolova. Za njega je to veoma prosta i prirodna stvar.
Neko bi, istini za volju, mogao reći da je sve to zbog toga što je
Priroda naprosto glupa. Ali, to je manjkavo objašnjenje. Mi upravo
počinjemo da shvatamo kako je Priroda mnogo inteligentnija nego što
mislimo. Veliki biohemičar Albert Zent-Giorgi (Aibert Szent-Georgyi)
daje nam vrlo slikovit primer:
(Kada sam se priključio Institutu za napredne studije u Prinstonu)
učinio sam to u nadi da ću, laktajući se sa tamošnjim
velikim atomskim fizičarima i matematičarima, naučiti nešto o
živim materijama. Ali čim sam otkrio da u svakom živom
sistemu postoji više od dva elektrona, fizičari više nisu imali šta
da mi kažu. I pored mnoštva kompjutera kojima raspolažu oni
nisu umeli da mi kažu kakva bi mogla da bude uloga trećeg
elektrona. Međutim, najčudnije od svega je to što on tačno zna
šta radi. Jedan tako sićušan elektron zna nešto što svi mudri
ljudi sa Prinstona ne znaju, a to može biti samo nešto vrlo
jednostavno.
Bojim se da Priroda nije samo inteligentnija nego što mislimo, ona
je inteligentnija nego što uopšte možemo da zamislimo. Priroda je, na
kraju krajeva, stvorila ljudski mozak, sa kojim se dičimo kao jednim od
najinteligentnijih oruđa u kosmosu. A može li totalni idiot napraviti
originalno remek-delo?
Prema Knjizi postanja, jedan od prvih Adamovih zadataka bio je da
imenuje životinje i biljke koje postoje u prirodi. Jer, priroda nam ne
dolazi sa već gotovim imenima i nema tog čoveka kome ne bi godilo
da razvrsta i imenuje različite vidove sveta prirode. Drugim recima,
Adam je dobio zadatak da razmrsi složeno klupko prirodnih oblika i da
im da ime." Ove životinje međusobno liče, a ne liče nimalo na onu druge,
pa hajde da ovu grupu nazovemo lavovi', a onu drugu 'medvedi'. Da
vidimo, ova vrsta stvari jestiva je, ali ne i ona tamo. Hajde da ovu
vrstu nazovemo grožđe, a onu 'kamenje'."
No, marljivom Adamu pravi zadatak nije bio da izmisli imena
životinja i biljaka. Pre će biti da je ključni deo njegovog posla bio
sam postupak razvrstavanja. Jer, osim ukoliko od svake vrste nije bila
samo po jedna `životinja, što je malo verovatno, Adam je morao da grupiše one životinje koje su slične i da nauči da ih mentalno razlikuje
od onih koje im nisu slične. On je morao da nauči da povuže mentalnu
liniju razgraničenja izme|u različitih grupa `životinja, zato što je jedino
nakon toga mogao u potpunosti da raspozna, te tako imenuje različite
životinje. Drugim recima, veliki posao koji je Adam započeo bilo je
stvaranje mentalnih ili simboličnih linija razdvajanja.
Adam je prvi čovek koji je opisao prirodu, razdelio je na mentalnom
planu, razvrstao, oslikao. Adam je bio prvi veliki kartograf. Adam je
povukao granice.
Ovo crtanje karte prirode bilo je tako uspešno da, do današnjeg
dana, mi naše živote najviše trošimo na crtanje granica. Svaka odluka koju
donosimo, svako naše delo, svaka reč, zasnovani su na svesnom ili
nesvesnom tvorenju granica. Pritom ne mislim samo na granice
sopstvcnog identiteta - koje su zacelo najvažnije,  već na sve granice u
najširem smislu reči. Doneti odluku znači povući granicnu liniju između
onoga što prihvatamo i onoga što odbacujemo. želeti nešto znači povući
graničnu liniju između prijatnih i neprijatnih stvari i potom težiti ka
onim prijatnim. Držati se neke ideje znači povući graničnu liniju između
koncepta za koji osećamo da je istinit i onog za koji osećamo da je
lažan. Obrazovanje podrazumeva učenje gde i kako se povlače granice,
a zatim rad sa onim što je ograničeno. Održavanje sistema pravosuđa
znači povući granicu izme|u onih koji se uklapaju u društvena pravila i
onih koji se u njih ne uklapaju. Vođenje rata podrazumeva povlačenje
linije razdvajanja izme|u onih koji su za nas i onih koji su protiv nas.
Studirati etiku znači naučiti kako se povlači granična linija koja odvaja
dobro od zla. Praktikovati zapadnjačku medicinu znači jasno povući
granicu iz-među bolesti i zdravlja. Sasvim očigledno, od manjih nezgoda
do najveših kriza, od malih do najveših odluka, od blage naklonosti do
uzavrelih strasti, naš život se sastoji od povlačenja linija razdvajanja.
čudna stvar je što granica, ma koliko složena i neobična, zapravo nije
ništa drugo do razgraničenje nečeg unutrašnjeg i nečeg spo-ljašnjeg. Na
primer, možemo nacrtati vrlo jednostavan oblik granične linije u vidu
kruga, pri čemu uočavamo da ona pokazuje šta je unutra nasuprot
spolja:
Primetite da suprotnosti unutra i spolja nisu same po sebi postojale
sve dok mi nismo nacrtali granicu kruga. Drugim recima, linija
razdvajanja je ta koja stvara par suprotnosti. Ukratko, crtati granice
znači proizvoditi suprotnosti. Sada počinjemo da uvi|amo da je razlog
što živimo u svetu suprotnosti upravo taj što život, kakvog ga znamo,
predstavlja proces povlačenja granica.
A taj svet suprotnosti je svet sukobljavanja, kao što će i Adam
ubrzo otkriti. Mora da je on bio opčinjen snagom koju donosi
povlačenje granica i nadevanje imena. Zamislite: jedan jednostavan zvuk
kao što je "nebo" može da predstavi svu ogromnost i bezmer-nost
plavih nebesa, koja su, uz pomoć linija razdvajanja, prepoznata kao
različita od zemlje, vode, i vatre. Tako, umesto da se bavi i
manipuliše stvarnim predmetima, Adam je mogao da se u svojoj glavi
koristi magičnim imenima koja označavaju same predmete. Na primer, da
je pre nego što je izumeo granice i imena Adam poželeo da kaže Evi da
je glupa poput magarca, on bi morao da je zgrabi za ruku i vodi okolo
dok ne pronađe nekog magarca, a zatim da pokaže na njega, pa na Evu, i
onda da skakuće tamo-amo i njače, pravi glup izraz lica. Ali sada je,
zahvaljujući magiji reči, Adam mogao da je pogleda i kaže: "Zaboga,
draga, ti si glupa poput magareta." Eva, koja je, uzgred, bila mnogo
mudrija od Adama, obično je držala jezik za zubima. To jest, ona je
izbegavala da se služi magijom reči, jer je u svom srcu osećala kako su
reči dvosekli mač, a ko se mača lati, od mača će i poginuti.
U međuvremenu, rezultati Adamovih napora behu spektakularni,
moćni, magični, pa ne čudi što je on počeo pomalo da se šepuri. Počeo je
da čiri granice i stiče znanja o mestima koja bolje da je ostavio
neoznačena na karti. Ovo šepurenjc kulminiralo je kod drveta znanja,
koje je zapravo bilo drvo suprotnosti dobra i zla. A kada je Adam
uočio razliku između suprotnosti dobra i zla, to jest, kada je povukao
sudbonosnu granicu, njegov svet se nepovratno srušio. Kada je Adam
zgrešio, čitav svet suprotnosti, koji se sam potrudio da stvori, zauzvrat
mu je doneo večno prokletstvo. Bol nasuprot zadovoljstvu, dobro
nasuprot zlu, život nasuprot smrti, napor nasuprot igri - gomila
nepomirljivih suprotnosti srušila se na čovečanstvo.
Gorka istina koju je Adam naučio jeste da je svaka linija razdvajanja
istovremeno i moguća borbena linija, tako da svako povlačenje granice
naprosto označava ratnu pretnju, odnosno sukob zaraćenih suprotnosti,
ogorčenu borbu života protiv smrti, zadovoljstva protiv bola, dobra
protiv zla. Ono što je Adam naučio - a naučio je to prekasno - jeste da
pitanje " Gde povući liniju?" zapravo znači," Gde će se odigrati bitka?"
Prosta je činjenica da živimo u svetu konflikata i suprotnosti jer
živimo u svetu granica. Pošto je svaka linija razgraničenja istovremeno i
borbena linija, otuda i ljudska neprilika: što su granice čvršće, to su i
sukobi češći. što više prijanjam za zadovoljstvo, to više ću zazirati od
bola. što više težim dobroti, to više ću biti opsednut zlom. što više težim
uspehu, to više ću strahovati od neuspeha. što čvršće prijanjam za život,
to strasnije izgleda smrt. što više nešto cenim, to više postajem opsednut
njegovim gubitkom. Drugim recima, većina naših problema jesu
problemi granica i suprotnosti koje su one stvorile.
Obično nastojimo da resimo ova pitanja tako što se trudimo da
izbrišemo jednu od suprotnosti. Bavimo se pitanjem dobra i zla
pokušavajući da iskorenimo zlo. Bavimo se pitanjem života i smrti tako
što pokušavamo da gurnemo smrt pod tepih simbolične besmrtnosti. U
filozofiji baratamo pojmovnim suprotnostima izostavljajući jedan od
polova ili pokušavajući da ga svedemo na drugi. Materijalisti
pokušavaju da svedu um na materiju, dok idealisti pokušavaju da svedu
materiju na um. Monisti pokušavaju da svedu mnoštvo na jedinstvo, a pluralisti pokušavaju da objasne jedinstvo kao mnoštvo.
Suština je u tome što mi uvek naginjemo ka tome da granicu
smatramo stvarnom, a onda manipulišemo suprotnostima koje su te
granice stvorile. Čini se da nikada ne dovodimo u pitanje postojanje
same granice. Zato što verujemo da je granica stvarna, mi čvrsto
verujemo da su suprotnosti nešto nepomirljivo, otuđeno, zauvek
razdvojeno. "Istok je Istok, a Zapad je Zapad, i to dvoje se nikada
neće sresti." Bog i Satana, život i smrt, dobro i zlo, ljubav i mržnja, ja
i drugi - razlikuju se, kaže se, kao dan i noć.
Tako mi pretpostavljamo da bi život bio savršeno prijatan samo kad
bismo mogli da izbrišemo negativne i neželjene polove parova
suprotnosti. Kad bismo mogli da izbrišemo bol, zlo, smrt, patnju,
bolest, tako da svetom vladaju dobrota, život, radost i zdravlje - to bi,
zaista, bio dobar život, i tako većina ljudi zamišlja raj. Umesto da
predstavlja stanje u kome su sve suprotnosti transcendirane, raj
označava mesto gde se sakupljaju sve pozitivne polovine parova
suprotnosti, dok je pakao mesto gde se nagomilavaju negativne
polovine: bol, patnja, muka, briga, bolest.
Sklonost ka razdvajanju parova suprotnosti i prijanjanje uz pozitivne
polove je jedna od izrazitih crta progresivne zapadne civilizacije - njene
religije, nauke, medicine, industrije. Napredak je, na kraju krajeva,
kretanje prema pozitivnom, i udaljavanje od negativnog. Ipak, uprkos
očiglednim blagodetima savremene medicine i poljoprivrede, ne postoji
ni trunka dokaza da je, nakon stoleća naglašavanja pozitivnog i
nastojanja da se eliminiše negativno, šove-čanstvo išta srećnije,
zadovoljnije, ili više u miru sa sobom. U stvari, raspolažemo dokazima
koji ukazuju upravo na suprotno: današnje doba je "doba nemira",
"straha od budućnosti", posvemašnje frus-triranosti i otuđenja, dosade
usred bogatstva i besmisla usred obilja.
Čini se da su" napredak" i nesreća dve strane jednog istog novčića koji
se stalno okreće. Jer, sam poriv za napredovanjem ukazuje na
nezadovoljstvo trenutnim stanjem stvari, i što više čovek teži napretku,
sve jače ga tišti osećaj nezadovoljstva. Slepo prateći progres, naša
civilizacija je frustraciju načinila institucijom. Jer, u nastojanju da
naglasimo pozitivno i odstranimo negativno, sasvim smo zaboravili da
se pozitivno može definisati samo pomoću negativnih pojmova.
Oprečnosti se zaista razlikuju kao noć i dan, ali stvar je u tome da bez
noći ne bismo mogli ni da prepoznamo nešto što se zove dan. Uništiti
negativno istovremeno znači uništiti svaku mogućnost uživanja u
pozitivnom. Prema tome, što više uspevamo u ovoj pustolovini zvanoj
progres, to više smo na gubitku, a naš osećaj frustriranosti biva sve jači.

Koren čitavog problema je naša težnja da suprotnosti vidimo kao
nepomirljive, kao potpuno razdvojene i međusobno otuđene,
čak i najjednostavnije suprotnosti, kao, na primer, kupovina i
prodaja, za nas su dva različita i odvojena doga|aja. Istini za volju,
kupovina i prodaja jesu na neki način različite stvari, ali su takođe -i u
tome je poenta - potpuno neraskidive. Svaki put kad nešto kupite, onaj
drugi je, u istom trenutku, nešto prodao. Drugim recima, kupovina i
prodaja su naprosto dva kraja jednog istog doga|aja, odnosno jedne
poslovne transakcije. I mada su to dva "različita" kraja transakcije,
događaj koji oni predstavljaju je jedan te isti.
Isto tako, između svih suprotnosti implicitno stoji znak jednakosti.
Koliko god da su upadljive razlike između suprotnosti, one uprkos
svemu ostaju potpuno neodvojive i uzajamno zavisne, iz prostog
razloga što jedna ne bi mogla postojati bez druge. Ako se stvari
posmatraju na ovaj način, postaje očigledno da ne postoji unutra bez
spolja, gore bez dole, da nema pobede bez poraza, zadovoljstva bez
bola, života bez smrti. Drevni kineski mudrac Lao Ce kaže:
Između da i ne, kakva je razlika? Izme|u dobra i zla,
kakva je razlika? Zar i ja moram da se klanjam čemu se
svetina klanja? Imetak i nemaština idu zajedno Teško i
lako se nadopunjuju Dugačko i kratko čine kontrast
Visoko i nisko jedno na drugom počivaju Napred i nazad
slede jedno drugo.
Čuang Ce razvija tu ideju:
Prema tome, oni koji kažu da ispravno može postojati bez
svoje suprotnosti, pogrešnog; ili dobra vlada bez njene suprotnosti,
loše vlade, ne razumeju uzvičene principe univerzuma,
niti prirodu svekolikog stvaranja. Neko takođe može
reći da Nebo postoji bez Zemlje, ili negativan princip bez
pozitivnog, što je očigledno nemoguće. Ipak, i dalje ljudi bez
prestanka raspravljaju o tome; mora da su oni ili budale ili
prevaranti.
Teško da je ideja unutrašnjeg jedinstva suprotnosti rezervisana samo
za mistike, bilo zapadne bilo istočne. Ako učinimo jedan osvrt na
savremenu fiziku, polje u kojem je intelekt Zapada postigao najveći
napredak, pronaći ćemo još jednu verziju shvatanja realnosti kao jedinstva
suprotnosti. Na primer, u teoriji relativitcta poznate suprotnosti,
mirovanje i kretanje postale su sasvim nerazdvojne, to jest "svaka sadrži
drugu". Predmet koji nekom posmatraču izgleda kao da miruje, drugom
posmatraču izgleda kao da je u pokretu. Isto tako, podvojenost između
talasa i čestice nestaje, te tako dobijamo "talasne čestice", dok se
kontrast izme|u strukture i funkcije gubi. čak i vekovna teorija o
razdvojenosti mase i energije je pala sa Ajnštajnovom formulom E = me , a ove prastare "suprotnosti" nisu vise samo dva vida jedne realnosti
na papiru, pošto je ova formula našla svoju primenu u tragediji
Hirošime.
Isto tako, sada se uviđa da su suprotnosti kao subjekat i objekat,
vreme i prostor uzajamno zavisni tako da obrazuju jedan ispreple-tani
kontinuum, jedan jedinstveni obrazac. Ono što nazivamo "subjekat" i
"objekat" su, poput kupovine i prodaje, samo dva različita pristupa
jednom jedinstvenom procesu. I pošto isto važi za vreme i prostor, više
ne možemo govoriti o tome kako je neki objekat smešten u prostoru
ili se dešava u vremenu, već samo o vremensko-prostornom zbivanju.
Ukratko, savremeni fizičari tvrde da realnost možemo posmatrati samo
kao jedinstvo suprotnosti. Recima bio-fizičara Ludviga fon Bertalanfija
(Ludwig von Bertalanffy):
Ukoliko je ono što je rečeno istinito, realnost je ono što je
Nikola iz Kuesa nazivao coincidentia oppositorum. Diskurzivno
mšljenje uvek predstavlja jedan aspekt konačne realnosti,
nazvane Bogom u njegovoj terminologiji; ona nikada ne može
iscrpsti svoju beskonačnu raznolikost. Otuda je krajnja realnost
jedinstvo suprotnosti.
Sa tačke gledišta coincidentia oppositorum - "koincidencije suprotnosti"
- ono što smo mislili da su potpuno razdvojene i nepomirljive
suprotnosti ispostavlja se da su, da citiramo Bertalanfija, "komplementarni
aspekti jedne te iste realnosti".
Na tim temeljima je Alfred Nort Vajthed (Alfred North White-hea|)
jedan od najuticajnijih filozofa ovog veka, razradio svoju filozofiju
"organizma" i "vibratornog postojanja", koja uči da su svi "krajnji
elementi u osnovi vibratorni". To jest, sve stvari i doga|aji koje obično
smatramo nepomirljivim, kao što su uzrok i posledica, prošlost i
budućnost, subjekat i objekat, zapravo su poput brega i dolje jednog
talasa, jedna te ista vibracija. Jer talas se, iako po sebi jedan doga|aj,
ispoljava samo kroz suprotnosti brega i dolje, najviše i najniže tačke.
Upravo iz tog razloga, realnost se ne nalazi samo u bregu ili samo u
dolji, već u njihovom jedinstvu (pokušajte da zamislite talas koji ima
samo bregove, ali nema dolje). Očigledno, takve stvari kao što su breg
bez dolje, najviša tačka bez najniže taćke, ne mogu postojati. Breg i dolja
- kao i sve suprotnosti - jesu neodvojivi vidovi jedne osnovne aktivnosti.
Prema tome, kao {to iznosi Vajthed, svaki element univerzuma je
"vibratorna plima i oseka neke osnovne energije ili aktivnosti".
Ovo unutra{nje jedinstvo suprotnosti nigde nije izncto tako jasno kao
u gestalt teoriji opa`anja. Prema ge{taltu, mi nikada nismo svesni nijednog
objekta, doga|aja ili figure izuzev u relaciji sa njihovom pozadinom koja
~ini kontrast. Na primer, ne{to {to nazivamo "svet-lost" zapravo je
svetla figura koja stoji nasuprot tamnoj pozadini. Kada posmatram
nebo u tamnoj no}i i ugledam svetlost sjajne zvezde, ono {to zapravo
vidim - {to moje oko u stvari "prima"- nije izdvojena zvezda nego ~itavo polje ili ge{talt "svetle zvezde i tamne pozadine". Koliko god da
je drasti~an kontrast izme|u svetle zvezde i njene tamne pozadine,
poenta je u tome da bez prvog ne mogu da opazim drugo. "Svetlost" i
"tama" su dva suodnosna aspekta jednog ~ulnog ge{talta. Isto tako, ne
mogu da opazim kretanje osim u pore|enju sa mirovanjem, ni napor
bez lako}e, ni slo`enost bez jednostavnosti, ni privla~enje bez
odbijanja.
Isto tako, nikada nisam svestan zadovoljstva osim ako ono nije u
odnosu sa bolom. U ovom trenutku mogu zaista da se osećam veoma
lagodno i zadovoljno, ali to ne bih bio u stanju da spoznam, da u
pozadini svega toga ne stoje nelagodnost i bol. Upravo zato izgleda kao
da se zadovoljstvo i bol smenjuju, jer ih možemo prepoznati samo
onda kada su u međusobnom kontrastu i smenjuju se. Prema tome, ma
koliko da volim jedno, a prezirem drugo, pokušaj da ih izolujemo ne
može uroditi plodom. Što bi rekao Vajthed, zadovoljstvo i bol su samo
nerazdvojni breg i dolja jednog jedinog talasa svesti, a pokušaj da se
istakne pozitivni breg, a odstrani negativna dolja, jalov je i liči na
pokušaj da se odstrani sam talas.
Možda sada počinjemo da shvatamo zašto život, kada se vidi kao
svet razdvojenih suprotnosti, deluje potpuno beznadežno, i zašto
progres u stvari nije rast već zloćudna bolest. U nastojanju da
razdvojimo suprotnosti i držimo se samo onih koje smatramo pozitivnim,
da imamo zadovoljstvo bez bola, život bez smrti, dobro bez zla,
mi se zapravo borimo za fantome, bez imalo osećaja za stvarnost. Mogli
bismo se isto tako boriti za svet bregova bez dolja, za svet kupaca bez
prodavača, za levo bez desnog, za unutrašnje bez spo-ljašnjeg. Prema
tome, kao što je istakao Vitgenštajn, pošto naši ciljevi nisu uzvišeni već
iluzorni, naši problemi nisu teški već besmisleni.
Da su sve suprotnosti - kao što su masa i energija, subjekat i
objekat, život i smrt - toliko tesno spojene da su savršeno neraskidive,
u to većina nas još ne želi da poveruje. Ali, to je tako samo
zato što linije razgraničenja između suprotnosti prihvatamo kao
stvarne. Prisetimo se, upravo granice stvaraju privid o razdvojenim
suprotnostima. Prosto rečeno, tvrdnja da je " krajnja stvarnost jedinstvo
suprotnosti" znači da u krajnjoj stvarnosti nema granica. Ma gde.
Činjenica je da smo toliko očarani granicama, tako omađijani
Adamovim grehom, da smo u potpunosti zaboravili na pravu prirodu
graničnih linija. Jer granične linije, ma koje vrste, ne postoje u stvarnom
svetu, već samo u mašti kartografa. Da se razumemo, u svetu prin ide
postoji mnoštvo raznovrsnih linija, kao što je, recimo, linija obale koja
razdvaja kopno od okeana. U prirodi zapravo postoji niz linija i
površina - obrisi lišća i koža organizama, linije neba i obrisi drveća,
obale jezera, svetle i tamne površine, i druge linije koje izdvajaju
objekte iz njihove okoline. Ove površine i linije očigledno su tu, ali
one ne označavaju samo razdvojenost, kao što se najčešće
pretpostavlja. Uzmimo na primer liniju koja razdvaja kopno od vode. Alan Vots (Alan Watts) je često isticao da je ova takozvana "linija
razdvajanja" isto tako i mesto gde se kopno i voda dodiruju. A to znači
da granične linije osim što razdvajaju i razgraničavaju takođe spajaju i
sjedinjuju. Ove linije, drugim recima, nisu granice! Postoji ogromna
razlika između linije i granice, što ćemo uskoro videti.
Poenta je, dakle, u tome da linije, osim što razdvajaju ujedno i
spajaju suprotnosti. A upravo to i jeste suština i funkcija svih stvarnih
linija i površina u prirodi. Spolja gledano one dele suprotnosti, dok ih
istovremeno na unutrašnjem planu sjedinjuju. Na primer, da nacrtamo
liniju koja predstavlja jednu konkavnu figuru:
konkavno ) (konveksno)
Zapazite sada da sam istom tom linijom takođe nacrtao i jednu
konveksnu figuru. Na to je taoistički mudrac Lao Ce mislio kada je
govorio da se sve suprotnosti pojavljuju istovremeno i zajedno. Kao i
konkavno i konveksno u datom primeru, sve suprotnosti nastaju
istovremeno.
Dalje, pošto postoji samo jedna zajednička linija za obe figure, ne
možemo reći da ta linija odvaja konkavno od konveksnog. Ova linija ne
samo što ne razdvaja konkavno od konveksnog već čini apsolutno
nemogućim njihovo odvojeno postojanje. Pošto je u pitanju samo jedna
linija, bez obzira {to je crtamo kao konkavnu, mi je ujedno crtamo i
kao konveksnu, jer je spoljašnja linija konkavnog uvek unutrašnja linija
konveksnog. Prema tome, nikada nećete naći konkavno bez
konveksnog, jer je njima, kao i svim drugim suprotnostima, suđeno da
zauvek ostanu nerazdvojni.
Suština je u tome da nije svim linijama koje nalazimo u prirodi, čak
ni onima koje čine nas same, jedina funkcija da razgraničavaju različite
suprotnosti, nego i da ih istovremeno povezuju u neras-kidivo
jedinstvo. Drugim rečima, linija nije granica. Jer ona, bilo da je
mentalna, prirodna ili logička, nije tu samo da deli i razdvaja, nego i da
spaja i sjedinjuje. Granice su, s druge strane, čiste iluzije - one naizgled
razdvajaju ono što se ne može razdvojiti. U tom smislu, stvaran svet
sadrži linije, ali ne i stvarne granice.
Stvarna linija postaje iluzorna granica onda kada umislimo da su dve
strane koje ona deli razdvojene i nepovezane; to jest, kada prihvatimo
da se dve suprotnosti spolja razlikuju i zanemarimo njihovo unutrašnje
jedinstvo. Linija postaje granica kada zaboravimo da unutrašnje
koegzistira sa spoljašnjim. Linija postaje granica kada umišljamo da ona
samo razdvaja, a previđamo da istovremeno spaja. U redu je crtati linije,
pod uslovom da ih ne shvatimo kao granice. U redu je razlikovati
zadovoljstvo od bola; ali nije moguće razdvojiti ih.
Mi i dalje stvaramo iluzorne granice na isti način kao što je to prvobitno učinio Adam, jer gresi otaca prenose se na sinove i kćeri.
Počinjemo tako što uočavamo linije prirode - linije obala, linije šuma,
linije neba, kamene površine, površine kože itd. - ili konstruišemo
sopstvene mentalne linije (ideje i koncepte). Ovakvim postupkom mi
klasifikujemo prizore našega sveta. Učimo da kod poznatih vrsta
prepoznamo razliku između unutrašnjeg i spoljašnjeg: između kamena i
onoga što nije kamen, zadovoljstva i onoga što nije zadovoljstvo,
visokog i onoga što nije visoko, dobrog i onoga što nije dobro...
I već smo u opasnosti da nam linije postanu granice, jer prepoznajemo
eksplicitne razlike, a zaboravljamo na implicitno jedinstvo. A grška se
uvećava kako nastavljamo da imenujemo, pripisujući reči i simbole
spoljašnjim i unutrašnjim osobinama vrsta. Jer, reči koje koristimo za
unutrašnje osobine vrste, kao "svetio", "gore", "zadovoljstvo" ,
definitivno su odvojive i različite od reci koje koristimo za spoljašnje
osobine vrste, kao "tamno", "dole" i "bol".
Tako možemo da manipulišemo simbolima ne obazirući se na
suprotnosti. Na primer, ja mogu da sročim sledeću rečenicu, "želim
zadovoljstvo", a da u njoj ništa ne upućuje na nužnu suprotnost
zadovoljstva, bol. Mogu da razdvojim zadovoljstvo od bola u recima, u
svojim mislima, mada u stvarnom svetu nikada nećemo naći da je jedno
odvojeno od drugog. Na ovom stupnju, linija između zado-voljstva i
bola postaje granica, a iluzija da su to dvoje odvojeni deluje ubedljivo.
Ne opastajući da su suprotnosti samo dva različita naziva za jedan
proces, ja umišljam da postoje dva različita procesa koja su međusobno
suprotstavljena. Primećujući ovo, L.L. Vajt (L.L Whyte) kaže: "Tako je,
nezreli um, nemoćan da umakne svojoj predrasudi... osuđen da se
koprca u pretesnoj odeći svojih dualizama: subje-kat/objckat,
vreme/prostor, duh/materija, sloboda/ropstvo, slobodna volja/zakon. Na
istinu, koja mora biti jedna, natovarena je kontradikcija. čovek ne može
razmišljati o tome gde se nalazi, jer je iz jednog sveta stvorio dva."
Na problem je, čini se, u tome što smo načinili jednu konvencionalnu
mapu teritorije prirode i u njoj ucrtali granice (pri čemu
priroda nema granica), a onda u potpunosti pobrkali te dve stvari. Kao
što su glavni semantičari na čelu sa Korzibskim (Korzybski) isticali, naše
reci, simboli, znaci, misli i ideje su samo mape realnosti, ne i sama
realnost, zato što "mapa nije teritorija". Reč "voda" neće ugasiti vatru i
žeđ. Međutim, mi živimo u svetu mapa i reci kao da je to stvaran svet.
Krećući se Adamovim stopama, mi smo sada potpuno izgubljeni u
svetu izmaštanih mapa i granica. A ove iluzorne granice, uz suprotnosti
koje tvore, postale su poprište naših najljućih bitaka.
Većina naših "životnih problema", tako, počiva na iluziji da se
suprotnosti mogu razdvojiti i izolovati. Ali pošto su sve suprotnosti u
stvari aspekti jedne osnovne realnosti, ovo podseća na pokušaj da se
potpuno razdvoje dva kraja gumene trake. Sve što možete učiniti jeste
da vučete sve jače i jače - dok ne dođe do žestokog pucanja.
Prema tome, sada nije teško shvatiti zašto je, u svim mističnim tradicijama širom sveta, onaj koji prozire iluziju suprotnosti nazvan
"oslobođenim". Zbog toga što je "oslobođen od parova suprotnosti",
on je u ovom životu slobodan od, u osnovi, besmislenih problema i
konflikata umešanih u rat između suprotnosti. U svojoj potrazi za
mirom, on više ne upravlja suprotnosti jedne protiv drugih, već ih
prevazilazi. Ne dobro nasuprot zlu, nego iznad dobra i zla. Ne život
nasuprot smrti, već centar svesti koji nadilazi oba. Suština nije u tome
da razdvojimo suprotnosti i učinimo "pozitivan progres", nego da
ujedinimo i harmonizujemo kako pozitivne tako i negativne suprotnosti,
otkrivajući područje koje prevazilazi i obuhvata sve. To područje je, kao
što ćemo uskoro videti, sama jedinstvena svest. U međuvremenu,
zapazimo, kao što poručuje indijski sveti spis Bha-gavad Gita, da
izbavljenje nije oslobođenje od zla, nego oslobođenje od parova
suprotnosti:
Zadovoljan onim što dolazi prirodno
Prevazišavši parove i slobodan od zavisti, taj
ne prijanja ni za uspeh ni za neuspeh,
čak i kada deluje, on nije vezan. Valja ga
prepoznati kao zauvek slobodnog
Koji ne mrzi niti kudi; Jer onaj ko je
oslobođen od parova
Lako se izvlači iz sukoba.
Ovo "oslobo|enje od parova" je, zapadnjački rečeno, otkriće carstva
nebeskog na zemlji, mada su to popularni jevanđelisti zaboravili. Jer raj
nije, kao što uči popularna religija, stanje pozitivnosti bez negativnosti,
već spoznaja "nesuprotnosti" ili "ne-dvojstva", makar prema jevanđelju
svetog Tome:
Oni upitaše: Hoćemo li, ako postanemo kao deca,
ući u Carstvo? A Isus im reče:
Kada učnite da dva postane jedno,
i kada postignete da unutrašnje postane kao spoljašnje,
a spoljašnje kao unutrašnje,
i gore isto kao dole,
i kada učinite da muško i žensko budu jedno,
tada ćete kročiti u Carstvo.
Ova ideja ne-suprotnosti i ne-dvojstva predstavlja suštinu advaita
hinduizma (advaita znači "nedualan" ili "ne-dva") i mahajana budizma.
Ideja je divno izražena u jednom od najvžnijih budisti~kih tekstova,
Lankavatira sutri:
Lažna imaginacija uči da su stvari kao na primer svetlost i tama,
dugačko i kratko, crno i belo različite, i da ih treba razlučiti; ali
nisu međusobno nezavisne; one su samo različiti aspekti jedne stvari,
one su izraz relacije, ne i realnosti. Uslovi postojanja nisu međusobno
isključivog karaktera; u suštini stvari nisu dva već jedno. Ovakve navode možemo redati unedogled, ali svi oni ukazuju na istu
stvar; da je krajnja realnost jedinstvo suprotnosti. A pošto su granice
koje namećemo realnosti te koje realnost dele na bezbroj parova
suprotnosti, tvrdnja svih tradicija da je realnost oslobođena parova
suprotnosti podrazumeva da u realnosti nema granica. Realnost nije
podvojena i otuda je bez granica.
Rešenje za rat između suprotnosti je predaja svih granica, a ne
neprekidno manipulisanje njima. Rat suprotnosti je simptom da je neka
granica ozbiljno shvaćena, a da bismo izlečili simptom, moramo da se
zaputimo ka korenu stvari: našim iluzornim granicama.
No, pitamo se, ukoliko sve suprotnosti vidimo kao jedno, šta će se
desiti sa našom težnjom za napretkom? Pa, uz malo sreće, težnja će
splasnuti - a sa njom i ono čudno nezadovoljstvo koje podgreva iluziju
daje trava zelenija sa druge strane ograde. Ali budimo na~isto sa
sledećim: ja ne mislim da ćemo prekinuti napredak u medicini,
poljoprivredi i i tehnologiji. Samo ćemo prestati da gajimo iluziju da
sreća zavisi od napretka. Jer kada budemo u stanju da prozremo
iluziju naših ograničenja, videćemo, ovde i sada, univerzum onako kako
ga je Adam video pre Pada: kao organsko jedinstvo, sklad suprotnosti,
pesmu pozitivnog i negativnog, ushićenost igrom našeg vibratornog
postojanja. Kada spoznamo da su suprotnosti jedno, nesklad postaje
sklad, bitka se pretvara u ples, stari neprijatelji postaju ljubavnici.
Dolazimo u priliku da postanemo prijatelji sa čitavim univerzumom, a
ne samo sa jednom njegovom polovinom.